Вавилон у Светом писму:

Вавилонска кула у древној књижевности

Џим Ровира

Јул 1998

«Постање» је књига порекла, која објашњава порекло свега, од свемира до локалних обележја. Опис Вавилона у «Књизи постања» 11:1-9, описује порекло разноврсности људских култура и језика. Ова прича је релативно јединствена у семитској књижевности, и сличне су јој још само «Енума Елиш», прича о грађењу Вавилона и куле његовог храма, и сумерска прича која говори о времену када су сви људи говорили, или ће говорити, истим језиком. Насупрот томе, библијски описи стварања и потопа имају паралеле у египатској, вавилонској, сумерској и феничанској књижевности.

Сумерски еп под називом «Енмеркар» и «Господар од Арата» је најближа паралела причи «Постања». Он говори о златном добу када «Човек није имао непријатеља» и «када су се цео свемир, и људи у глас, Енлилу на једном језику обраћали». Али,

Енки...вођа богова
промени говор на уснама њиховим
донесе свађу у њега,
у говор човека који (до тада) беше једно.

Неки научници преводе овај текст тако да представља наду да ће у будућности цело човечанство говорити истим језиком – сумерским, наравно. Какогод било, у «Енмеркару» је разноврсност језика ствар престижа између богова Енлила и Енкија унутар контекста политеистичке вере. 

Насупрот томе, прича у «Постању» представља разноврсност језика као божју пресуду због људске охолости. Кула је први светски «небодер», структура изграђена из истих разлога из којих се данас подижу монолити: «Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи». Висина саме куле представља најинфантилнији одраз људског поноса и конкуренције; чак су се и градитељи готских катедрала протеклих столећа утркивали ко ће изградити највишу, док се модерни архитекти на сличан начин такмиче данас. Зидање куле «са врхом до неба» симболише покушај човечанства да се приближи небу, наводно да заузме место Бога, пошто је сама Кула видљив одраз људских амбиција ка стицању божанског статуса. Ради поређења, данашњи небодери представљају концентрацију богатства и моћи, а највиши ниво је резервисан за најбогатијег, најмоћнијег појединца.

 Божански одговор на вавилонску кулу је био директно супротан људском плану, што је евидентно чак и у избору речи којима се описује Божји одговор. «Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик» је супротно ономе «Хајде да сазидамо кулу...». «Да се не бисмо расијали по земљи» је супротно ономе «и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили». Колективно човечанство је представљено по типу фаустовског лика, који тежи да достигне саме границе људских способности, чак и да их превазиђе. Овакво представљање, наравно, чини Божанство несигурним Богом који користи натприродне моћи да угуши прерано сазрело човечанство. Стварни проблем, изгледа, није сама људска амбиција, него ток који наше амбиције узимају, пошто се човечанство већ било приближило божанском статусу раније у причи о Постању.

Стварање у «Постању» тече од безличне, празне земље, преко сређеног свемира који функционише по циклусима дана и ноћи, а све завршава једном земљом која врви од живота. У различитим фазама процеса Бог је створио светло, небеса, суву земљу, море и биљни свет, земаљске животиње, и коначно, људска бића. «Нека буде...» је била оперативна фраза; сваком својом изјавом Бог је стварао оно што је требало створити. У задњој фази процеса Бог створи Адама и Еву, те им заповеди да пазе на Врт, да се рађају и множе, да напуне земљу и владају њом, и да буду господари свим животињама. У «Постању» 2, Адам даје имена животињама. Тим чином он је заузео место тик поред Бога, имитирајући Божје стваралачке активности. Баш као што је Бог «именовао» стварање свега, тако је и Адам давао имена животињама, дефинишући њихов идентитет и место у свету.

Остаје питање, «Ако су Адам и Ева створени да владају целокупном земљом, зашто је онда људска амбиција проблем?» Људска амбиција, онако како је изражена кроз изградњу Куле, је амбиција која тежи да иде навише уместо да се шири, ка небу уместо по лицу земље. Бог је заповедио Адаму и Еви да «напуне земљу и господаре њом», тако да је целокупно човечанство које би било смештено у једној кули било супротно Божанском плану за човечанство. Пошто је земља у домену људи, а небо у домену Бога, зидање куле ради смештања човечанства представља људску тежњу ка истискивању Бога – и то не само индивидуалну, већ колективну људску тежњу.  «Хајде да сазидамо...» је мотив Куле, нема Нимрода да буде вођа људима. Не још. Божји лек за људски понос је био да помеша људски језик и расеје човечанство по лицу земље.

Занимљиво је да је разноврсност људских култура и језика установљена од стране Бога. Али је истовремено описана и као привремена мера, као брана која задржава воду људске побуне. Разноликост у чисто негативном контексту значи поделу, а подела је установљена ради ограничавања људских потенцијала, доклегод се човечанство буни против Бога. Међутим, тему разноврсности кроз цело Свето писмо следи жељно ишчекивано коначно уједињење целог човечанства на крају историје. И Исаија, 65, и «Откривење» обећавају нова небеса и нову земљу у којој ће стара непријатељства нестати, «Вук и јагње заједно ће пасти»,  и цело човечанство ће се скупити пред Богом, «Потом видјех, и гле, народ многи, којега не може нико избројити, од свакога језика и кољена и народа и племена, стајаше.» «Нови Завет» представља Цркву као рану реализацију овог обећања за будућност. «Дјела светих апостола», 2, бележе окупљене ученике који говоре на језицима које нису знали зарад окупљене масе из најудаљенијих области римског царства, можда као преокренуту божанску пресуду због вавилонске куле. Павле пише у «Посланици Галатима» (одељак 3) да нема «ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу», и успоставља принцип јединства разноликости у  «Првој посланици Коринћанима», 12. Разноликост култура је од Бога заповеђена и од Бога преокренута; човечанство је отргнуто од Бога, и уједињено у Богу.

 Кула је названа «вавилонском» након што се Бог умешао не би ли помутио људку амбицију. «Вавилон» је хебрејска реч за «помешан, збуњен». Али у вавилонском, језику сродном хебрејском, «вавилон» значи «капија бога». Јер прича о вавилонској кули није само прича о пореклу људских језика, него и прича о пореклу једног од два велика библијска града, Вавилону. Други велики библијски град је, наравно, Јерусалим, а сваки од та два представља супротне тежње у људској историји и налази се у другачијем односу према Богу. Порекло Вавилона је у кули изграђеној како би се достигла небеса, а Јерусалим је град мира у коме је саграђен храм, кућа присуства Господњег. Један представља човечанство уједињено против Бога, други је главно место обожавања за Израел. Ови градови су препуни симболике и у хебрејским и хришћанским Светим списима, али је њихов пуни значај најбоље описан у «Књизи Откривења».

Јован представља град Вавилон у «Откривењу» 17-18 као проститутку која јаше црвену звер, и која седи на многим водама. И поред криптичног значења «Књиге Откривења», већина симбола је објашњена прилично јасно у наративном току. Жена је «град велики, који има царство над царевима земаљским», а на њеном челу је написано име:

ТАЈНА
ВАВИЛОН ВЕЛИКИ
МАТИ КУРВАМА
И МРЗОСТИМА ЗЕМАЉСКИМ

У «Откривењу» 17-18 жена симболише луксуз, моћ, славу, окултно, сексуални неморал и понос, али је целокупна асоцијација у вези са богатством. Она представља краљеве, трговце и господаре лађа који  жале њен пад (стојећи по страни), пошто су богатство и луксуз, који су уживали захваљујући њој, нестали. Нарација «Откривења» 17 нам говори да «многе воде» представљају колективно човечанство, док звер коју жена јаше представља политичку моћ, у крајњој инстанци моћ антихриста. Ово је лукава друштвена анализа као и божанско откровење; све што Вавилон представља јаше политичку моћ, која се заснива на целокупном човечанству. Жена је и пијана, пијана од крви светаца мученика. Вавилон и Јерусалим су вечно супротстављени један другоме, и пад једнога значи уздизање другога.

 Јованов опис Курве на Звери није писан као пророчанство за будућност, него као опис садашњости – и његове садашњости и свих будућих «садашњости», све док Курва не доживи коначан пад. Кула је капитализам који се бави трговином «тјелеса и душа човјечијих» зарад добити (Откривење 18:13). Она је филозофски Марксизам који тражи замену за Бога како би човечанство могло да се «око њега окреће као око сопственог правог сунца». Он је окрутан и крвав, бездушан и окренут задовољствима, и сви они који су у свету данас потхрањују овај систем и пате под њим. Божански одговор, предсказан и у хришћанским и јеврејским Светим списима, указује на други пад, овога пута и коначан, ради установљења Новог Јерусалима.

Џима Ровиру можете контактирати на: jamesrovira@yahoo.com

Превела/Translated by: Татјана Алексић/Tatjana Aleksic, taleksic@Eunet.yu

У преводу коришћени цитати из Светог писма у преводу Ђуре Даничића и Вука Стефановића Караџића, издање 1993.