МАСКА

 

Увод у Вавилонов позоришни одељак

Пол Линклетер

 

У ово доба објективног новинарства (Раш Лимбо, уредник) једно признање. Све је истина; америчко позориште ЈЕСТЕ мртво. Боље да то што пре признамо и завршимо са тим.

ЧИЊЕНИЦА: Нико више не пише ништа вредно гледања. Ако је и вредно гледања, прескупо је. Ако није прескупо, није нешто што бисте могли да одгледате са целом породицом. Ако и можете да одведете породицу да га види, они неће да иду. Ако и оду, неће им се свидети.

Само Британци пишу добре комаде. Само су мртви Американци икада писали добре комаде.  Артур Милер би могао да буде мртав Американац. Једнако је добро и кад се од тога направи филм недеље (или у биоскопу ако је комад написао Нил Сајмон, који није мртав Американац, али то је у реду, он пише као ТВ, тако да знамо шта од њега добијамо, а његов рад постаје све ОЗБИЉНИЈИ, великим словима, тако да га можемо убројати у мањину која је добра, али вероватно нећемо отићи да видимо ни његов рад) и зато ћу чекати.

Превише мушкараца се свлачи на Бродвеју, док премало жена то ради. Шекспир није мртав Американац, па зашто онда покушавамо да га играмо? Ми немамо велике ГЛУМЦЕ такође великим словима или, ако их и имамо, нису тако добри као британски.

Не можете певушити америчке комаде (не можете певушити чак ни америчке мјузикле побогу Стив, шта то пишеш? Људождерске опере? Голи људи који певају о љубави у мелодијама које не звуче као Пучини или Роџерс или Хамерштајн? ДОСТА!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!)

Американци не умеју да пишу дијалоге јер ми не умемо да говоримо а они који покушају да звуче поетски звуче глупо пошто не звуче онако како ми говоримо. Дејвид Мемет превише пута понавља ЈЕБИ ГА.

Ко уме да изговори име Нтозаке Шанге и зашто она не пише наставак комада за обојене девојке (нисмо га видели, али смо чули да је добар)?

Само су хомосексуалци остали на Бродвеју, и то је разлог због кога се сви мушкарци свлаче. Позориште постоји само на Бродвеју, значи да је целокупно позориште хомосексуално. Породице не могу да гледају хомосексуално позориште. Неко би требало да каже Џорџу Си Вулфу да престане да нас убеђује како је Црн, пошто ЦРНЦИ (опет та велика слова) не иду у позориште (не могу то себи да приуште, а ионако не би знали шта су гледали.) Породице не могу да гледају црно позориште. Џорџ Си Вулф је хомосексуалац и зато има посао у Њујорку. Он ради сваку представу, значи целокупно позориште је Црно Позориште.

Нови позоришни Писци немају талента пошто нису мртви и пошто су Американци, што значи да не могу да ваљају. Позоришни писци који раде било где другде сем у Њујорку и нису писци, значи не броје се. Позориште које постоји било где другде сем у Њујорку и није Позориште, и зато се не броји. Позориште не постоји у Њујорку (поновна извођења нису позориште) значи позориште је мртво. То је доказ. 

Добро. Позориште је мртво. Хоћу да прегледам леш док не наиђе нешто боље. Ето чиме ће се МАСКА бавити. Прегледом лешева, са фуснотама.    

 

Јерусалимско позориште Кан започиње нову сезону упркос финансијским проблемима- Јун 1999

Рејчел Бел

 

Плес смрти: разговор са редитељем Дереком Хортоном

Ив Жак

Неке од најинвентивнијих, мисаоних и дубоко потресних комада који су удостојили позорнице у области Сијетла последњих година су дошле захваљујући чудаку који верује у локално позориште, Дереку Хортону. Било да је редитељ који деконструише америчке класике попут Нашег Града, или глумац у улози женског идиота-видовњака у комаду Пуки, Хортон пројектује театар данашњице. Ив Жак проводи цело вече са Хортоном уз пиво и виски у дискусији о стању у америчком позоришту.

Превела: Татјана Алексић, taleksic@Eunet.yu