Немица и столар

Гајтер Стјуарт

Новембар 2001

Док смо још једаред ходали узаном калдрмисаном улицом према Немициној кући на њен годишњи јесењи ручак, Сандра онако успут примети да је лична дилема наше домаћице и пријатељице, Гудрун Шмид фон Фелденштајн, у томе што је она још увек жена из северне Европе a очајнички се труди да постане јужњакиња.

«То, а и њен проблем са тежином», рекох. Иако никада, током година нашег познанства, нисам скривао своју антипатију према Гудрун, зарад традиције пристао сам да одржавамо необичан однос са овом женом, са којом смо, у ствари, имали мало тога заједничког.

«Ти си просто анти-феминиста!» Иако се генерално слагала са мном, моја жена Сандра је редовно бранила Гудрун од мојих подругљивих примедаба.

«Али и сама Гудрун је анти-феминисткиња!»

«Само покушај да будеш пристојан за време ручка, молим те. Знаш да јој се ти свиђаш... не ја.»

Упознали смо Гудрун Шмид фон Фелденштајн у Италији пре много година и она нас је убедила да дођемо управо Сан Мигуел де Аљенде а не негде другде у Мексику. Сада је осећала обавезу да нас позива на ручак након свог повратка из Европе сваке јесени, и поново, пре него што поново отпутује у пролеће.

Јако богата након неколико бракова са богаташима, Гудрун је, попут многих странаца који долазе у ово популарно одмаралиште у брдима, купила, преправила, уредила и опремила наоко велику кућу у колонијалној четврти историјског старог града. Куће су јој, у ствари, биле хоби – као и у Европи, где је имала куће на језеру Комо и у Прованси, Кортини Дампецо и на острву Мајорка. Обично је проводила половину године у Европи, распоређујући време између својих кућа зависно од расположења и околности.

Иако је већ пет година зимовала у Мексику, још увек је била мистерија у колонији странаца. Једва да ју је неко познавао. Чак ни продавци Мексиканци ни послуга нису прописно могли да запамте њено име и често су је помињали као «Немицу».

«Па, ево нас поново», рече Сандра и притисну звоно на капији. «Још једна јесен, још један ручак. Баш нешто не жудим за њим.»

«Не брини», одговорио сам. «Госпођица Европа нас никада не задржава дуго.» Из неког разлога – можда је то било њено богатство, њене куће, њени језици, сви са немачким акцентом, њен културни конзервативизам – одавно сам почео да је зовем «Европа».

Ови ритуални ручкови, увек напета и неприродна окупљања, много су говорили о Гудрун и о нашем односу. Обично би текли по експедитивном традиционалном реду, од аперитива у претрпаној дневној соби, до ручка у дворишту крај жубораве фонтане, који би служила стара Мексиканка, а затим назад у мрачни салон на брзу кафу и ликер. И увек само нас троје. Два сата усиљеног разговора испрекиданих непријатном тишином. Два сада досаде и неког необјашњивог узајамног неповерења и одбојности.

Узана врата су се отворила и Сандра је зинула у огромну Гудрун. У дугој цветној хаљини деловала је широко као оклопно возило. Зароњен у њене дебеле руке, њен стари европски теријер, ништа мање дебео од ње, гледао нас је љубоморно. Тачно, обоје су сваке године били све дебљи.

«Тако ми је драго што сте баш данас могли да дођете», коначно је рекла, пре него што је комично истегла главу најпре на леву, а затим десну страну, како би нам окренула образе преко дебелог псећег тела. Док смо је затим пратили, један по један, у задње двориште, застала је и спустила дахтавог теријера на земљу и, по обичају, блебетала о себи, готово себи у браду, све време гледајући право, тако да смо чули само одломке њеног монолога.

«Знате како сам заузета након повратка ... позиви од пријатеља ... пријеми ... сређивање куће ... а ове године још и пут у Гватемалу ... не знам како...»

Сандра се окренула и зналачки ми намигнула, као да је хтела да каже, «знам шта следи». Климнуо сам главом срећан што сам био у праву што мрзим ова састајања и заклео сам се у себи да више никада нећу доћи.

У суштини, током ових година у Сан Мигуелу срели смо само две особе које су јој уопште знале име: једна је била власница елегантног хотела на брду Чоро, са којом је Гудрун једном путовала у организовану посету Кини; а друга, локални уметник од кога је купила тајанствену слику која је висила изнад камина – прелепа источњачка принцеза која јаше митолошког белог бика преко тамних мора.

Други људи, ако бисте питали за њу, нејасно би рекли, «о да, мислим да знам на кога мислите».

«Па, Гудрун, све да се прилагодимо», рече Сандра. «Данас је прилично погодно и за нас.» Окренула се благо ме гурнула – две жене се никада не би сложиле ни око чега.

Још увек забављена собом, Гудрун није одреаговала на иронију. Не верујем да ју је чак и разумела. На уму јој је био само њен ручак. Није могла да одступи од својих добро утабаних планова. Штавише, никада је није занимало шта други људи кажу – посебно друге жене.

Гудрун ме је затим погледала и развукла своје бледе усне у усиљени осмејак који је потврђивао да јој се нисам много више свиђао него она мени. «Пре ручка желим да вам покажем свој студио, пошто сам му додала кровни прозор.»

Попут многих странаца у Сан Мигуелу де Аљенде, Гудрун Шмид фон Фелденштајн је сликала. Током своје прве године овде сама је испланирала и надгледала изградњу великог пространог студија на дограђеном другом спрату, чији су предњи прозори гледали на сликовиту калдрмисану улицу. Соба је била испуњена платнима, штафелајима, сликама, палетама и другим сликарским прибором. Нови кровни прозор је био дуг, добро уклопљен и заиста дивно изведен, тако да је рано послеподневно сунце осветљавало и улепшавало њене слике које су понегде висиле или биле наслоњене на окречене зидове.

«Студио је заиста диван», рекао сам, зурећи кроз бочне прозоре на мали парк и суседне баште.

«Схватам зашто волите да долазите у Сан Мигуел», рече Сандра, више самој себи него Гудрун. То је било знатно извртање стварности, пошто ми никада нисмо разумели зашто је инсистирала да дође у Мексико, тако усамљена, тако очигледно изгубљена.

«Да», рече Гудрун благо, гледајући ме благо упитним погледом.

Већ дуго ме је збуњивала повученост, ако не и невидљивост Гудрун у Сан Мигуелу. Сваки пут када бих могао, мало бих привирио у њен живот. Зашто ли је стварно дошла овамо, питао сам се, да живи попут пустињака? И шта је радила све те месеце у својој великој кући, сама и одвојена од других?

«Сваки дан се пењем овамо у студио као што сваке године долазим у Сан Мигуел. Овде, међу својим сликама, све осећам тако јако, тако снажно.» Без да погледа у Сандру, одговорила је на непостављено питање на начин на који је мислила да уметници разговарају са не-уметницима. «То је нека врста екстазе. Свака година је духовно искуство. Сва моја најдубља осећања се овде стапају и инспиришу мој рад. Као што знате, уметник мора да осећа, осећа ... изнад свега да осећа. Када забележим та осећања, ја стварам.»

Гудрун је обично говорила о својим осећањима као да има неку врсту ексклузивног права на осећања. Изгледа да је веровала да може да своје осећаје доведе у ред на слици као што римски рестауратер керамике стрпљиво склапа делове поломљене етрурске вазе у неком тамном ћумезу дуж Виа Рипете. Ипак, глас јој је био слаб и неубедљив. Изгледало је да уопште не зна шта стварно ради у животу.

Сандра је била скептична. Често је говорила да је Гудрун мајстор у томе да се осећа на један начин а понаша на други. Њене очи су једног тренутка сијале док је говорила о својој уметности, а следећег су биле фиксиране на празан зид, као да се тражи у измаглици неизражајног живота.

«Да,» рече Сандра нејасно, «резултати су добри».

Њено «добро» је одражавало и моју реакцију на Гудрунину уметност – ниједно од нас двоје није волело ту реч. Да је Сандра хтела да уништи њену уметност, могла је да каже да је «симпатична». Али, пошто је увек била широкогруда, рекла је да је «добра». Гудрун није схватила ни ову иронију.

Посматрао сам како Гудрун гледа Сандру док је проучавала поједине слике у студију пошто их је понекад држала ту и тамо у шупама и ћошковима по кући, у спаваћим собама, у купатилима. Већ је закључила да и сама Гудрун зна да је све то неукусно ђубре и да би их најрадије сакрила. Жена од «осећаја и осећања» једноставно није имала осећаја нити за дизајн, ни боје, ни композицију.

Хтео сам да кажем да осећања немају укуса и да имају мало везе са стварањем. Само ефекта ради дошао сам у искушење да поменем Моцартову примедбу да је уметничко стварање сачињено од пет процената талента а да је остало напоран рад, али на молећиви поглед у Гудруниним очима само сам потврдно климнуо главом.

«Овде се купам у вечном извору», говорила је Гудрун, «сунце, цвеће у јануару, љубазни људи. Када одем у пролеће, осећам се некако прочишћеном, непоквареном. Мој дух се осећа безгрешним».

«Па, не знам,» мрмљала је Сандра. «Зар никада не разматрате меланхолију и тугу своје северне домовине као извор инспирације? Нисам уметник, али мој муж каже да је пролеће најгоре доба године за стваралачки рад. Он каже да изазива превише гњецаве сентименталности ... и да доводи до баналности.»

Она се насмејала, ова жена са Југа, и погледала ме као да ме подбада. Али знао сам да је то још једна примедба на рачун Гудрун Шмид фон Фелденштајн. «Он хоће зиму и кишу и маглу и очај», рече Сандра. «Никако људе који се смеју. Савршен дан га чини нервозним.»

Гудрун је одбацила и саму помисао као апсурдну. «Не, ја сам побегла на југ од балтичких зима, од кише и магле и меланхолије и очајања.»

Побегла је на југ али није нашла топлину. Добро смо знали њену причу. Док је њено северњачко тело још увек било танано и гипко и док се грациозно повијало под моћним морским ветровима, док су њене, сада бледе очи, још увек биле плаве а њена безбојна коса светла, удала се за познатог филмског режисера из јужне Немачке, који јој је, током њиховог кратког периода удварања и брака, дао улогу у другоразредном филму који се дешавао на италијанској ривијери. Тада је себе почела да замишља као глумицу, готово Италијанку. А добила је и неколико мањих улога чак и након свог првог развода.

У ретким тренуцима искрености, једном нам је испричала о «другоразредном» филму који је снимила у Напуљу, у коме је она, девојка са Севера, била предмет обожавања једног латинског љубавника, који је само желео да се наужива њеног младог тела – «а ви знате шта им је специјалност», рекла је на свој простодушан начин.

«Данас осећам да је моје истинско звање сликање», рекла је својим шармантним, акцентираним енглеским. Сада смо седели у салону, са крекерима на оближњим сточићима. Европа се смешила на нас. Гудрунин празан поглед је био фиксиран на простор за зиду негде између нас. «То је мој позив. То ме је довело у Сан Мигуел пре свега ... уметничке школе, уметници, галерије. Овде осећам да сам део уметничког покрета. Осећам се добро, безбедно.»

«Заиста,» рече Сандра, помало са омаловажавањем. За тренутак сам се надао да ће ме цитирати да су таква звања у суштини затвор, не срећа. Уместо тога, само је посматрала Гудрун на свој најлаконскији латински начин, чекајући, попут јагуара, да ова друга поново крене.

«Такође,» Гудрун рече у једном од својих ретких покушаја да буде забавна и поново заборављајући на италијанску иронију, «Видим да овде лакше мршавим. Повремено ми чак и не треба храна.»

«Најбоља дијета икада измишљена», рекох ја, гладећи свој стомак.

«Па, Гудрун, изгледа да ваша дијета делује,» рече Сандра. «Увек одлазите тако мршави.»

«Заиста!» рече Гудрун, и насмеши се на свој тајанствени, полу-збуњен начин, више себи него нама.

Када сам након усиљене тишине погледао у Сандру и рекао како је време да идемо, Гудрун је лагано скочила на ноге. Широко се насмешила. Њене дужност и обавеза су обављене за још једну сезону.

На вратима, са дебелим теријером поново у рукама, Гудрун је поновила Сандри како «морамо да заједно одемо... можда на пливање до Табоаде». И ранијих година је предлагала сличне ствари, које се, међутим, никада нису оствариле. У ствари, признали смо једно другом још одавно да нам се Гудрун чак није ни свиђала и да нам је њено пријатељство значило мање од лањског снега. Ипак, традиција је моћна веза – наши заједнички пријатењи у Италији, наше дуго познанство, наша заједничка путовања, наша Европа. Такође, свих ових година смо одржавали тај апсурдни однос и због радозналости о њеној судбини и зато што нам је ње било жао – Гудрун Шмид фон Фелденштајн је изгледала тако дубоко усамљена, и сада тако изгубљена у тропима.

Гудрун је причала о пријатељима али је увек била сама. Она сâма је тврдила да стварно више воли усамљеност – сликање, читање, размишљање. Ипак, чинило се као да у тишини чека да се нешто догоди, да наиђе нешто што ће јој променити живот. Једно време смо се плашили да, заслепљени својом антипатијом према њој, пропуштамо неки значајан квалитет који Немица поседује.

Никада је нисам срео у маломе граду. Она је за мене једноставно ишчезавала сваке јесени након ручка – све док нас у априлу не би телефоном позвала на опроштајни ручак. Понекад, током јесењих месеци, Сандра би је случајно срела на базену оближњег хотела – чудно, али Гудрун никада није долазила на базен након Божића, иако најдивнији дани стижу током јануара и фебруара, када је у северном свету хладно и ледено.

Њихови сусрети су били нелагодни, а Гудрун би постајала уздржана и повучена, као да је Сандрино присуство ометало њену приватност. Њена дужност је била обављена током јесењег ручка, као да је говорила. И зашто је сада ова Италијанка следи? Шта је хтела од ње? То ју је нервирало, као да је била под присмотром. Жене су иначе јако љубопитљиве, као да је мислила. Петљају се у туђе послове. Није ни чудо да се боље осећала у друштву мушкараца. Одувек је било тако.

Једном се Сандра вратила кући са вешћу да је срела Гудрун на базену. «Седела је и претварала се да чита ... али ухватила сам је како уопште не окреће стране. Крила се. Она не воли да ме види тамо. Али када се ја претварам да ми је драго што је видим, она је задовољна. Можда је само стидљива.»

Другом приликом је Сандра пријавила да је видела Гудрун како неодлучно стоји на улазу у базен: «Али када ме је видела, окренула се и отишла.»

Када бих касно ујутру шетао крај хотелског базена, обично бих проверио да ли је госпођица Европа тамо. Пар пута сам је шпијунирао, кроз даске на дрвеној огради, на лежаљци, саму, док уљима маже своје дебело, бело тело попут слоноваче, а груди јој висе из купаћег костима. Окренула је главу с лева на десно, да би била сигурна да је нико не гледа, пре него што се отетурала до степеница на базену и спустила се полако и несигурно у воду, прскајући као речни коњ.

Иако је Гудрун већ била дебела када смо се први пут срели у Европи, њена незаустављива гојазност у Мексику је постала предмет радозналости. У колонији у иностранству запажате физичке карактеристике више него код куће. По доласку у Мексико увек је била огромна. На јесењем ручку је носила само дуге хаљине и комотне јакне а косу је везивала позади, док јој је ход природно био гегав, као у трудница – раширених ногу, са рукама које незграпно висе са крајева тела.

Најчудније је било то што је за годишњи пролећни ручак пред одлазак сваке године била сувоњава, испијена и танка. Одећа је висила са њене високе фигуре, бео тен се претварао у бледило, очи су јој биле празне и утонуле, коса кратка и метласта.

Два годишња ручка и повремени сусрети су се понављали три године пре него што је тајна која је обавијала Гудрунин боравак у Сан Мигуелу од шест и више месеци почела да се разјашњава. Да «Фрау Гудрун», како су је звали њена собарица, Сењора Долорес, и неки оближњи трговци, није постала предмет оговарања у Сан Мигуелу, само бисмо наставили да шпекулишемо када бисмо сваког септембра примали њене разгледнице из Минхена или са језера Комо или из Провансе, који су најављивали њен скори долазак и да се «морамо видети». Да њена верна служавка није била брбљивица, нико никада не би сазнао зашто уопште долази у Мексико.

Овде сам забележио, колико сам год могао верно, бизарну причу о Гудрун Шмид фон Фелденштајн, ослањајући се не само на наше непосредно искуство, него углавном на градска оговарања – званичну верзију, ако хоћете – чак иако је, на крају крајева, само њена лична ствар какве осећаје и осећања она гаји. Али такав вам је живот у малом месту Сан Мигуел де Аљенде. Са оближњег стола у кафеу на Зокалу можете чути делове разговора попут овог: «Јеси ли видела њеног мужа у наручју те друге жене?» Као и, «Јеси ли га видела у наручју тог мушкарца?» «Чујем да је изгубио сав новац и да га је оставила.» «Јеси ли знала да је она болесна од рака а да он не може да дочека?»

Доласци и одласци, велике и мале трагедије, комичне епизоде, као послати од богова ради забаве мексиканских слугу и занатлија, који са мешавином зависти и забаве посматрају непредвидљиве испаде њихових богатих послодаваца и клијената.

И можда управо због неразумљивог контраста између Грингоса и Мексиканаца, који живе под истим сунцем и гутају исту прашину, али насељавају два различита света, а пошто је живот и тачка гледишта, било је неопходно да дозволим да делић маште уђе у моју реконструкцију следа догађаја који су шокирали странце а углавном забављали Мексиканце.

Истина – можда! – о чудној авантури која је променила живог Гудрун Шмид фон Фелденштајн, дошла је до мене у делићима из два спољна извора: најпре из приче коју је испричала Гудрунина собарица својој сестри која је радила у кући добро познате трачерке, једне мексичке удовице, и одатле кренула по Сан Мигуелу; а затим из порнографске верзије људи – којој не би требало не веровати, збуњених и увређених лошим укусом, пошто су локалци то прихватали врло олако.

Прве детаље ове дирљиве популарне приче ми је представио једног сунчаног јутра мој весели баштован, Висенте, још увек пијаничав и брвљив након целоноћне фијесте у част неког свеца, за које ипак не верујем да се превише удаљавају од истине. Не само да смо ми сами коначно могли да боље схватимо Гудрун, него смо почели да боље разумевамо и њен Сан Мигуел.

Стварност старога града ме још увек усхићује и депримира – атмосфера Сан Мигуела де Аљендеа у мом сећању остала је и као успављујуће пријатна и непримерено непријатна. То је иста она стара прича о контрастима између створене илузије и тешке стварности. Илузија и стварност!

Попут Сан Мигуела, Гудрун Шмид фон Фелденштајн је живела, борила се и тетурала између те две крајности. Преварена и заведена од стране прве а уништена другом. Гудрун – Европа је понекад самој себи изгледала попут симбола лепоте и савршенства, а понекад попут одвратног небитног црва.

Замишљао сам да је оног тренутка када је напустила обале Балтика изгубила себе ... и своју урођену топлину. Стога је и њен живот, који се састојао од низа срећних околности током којих је зрачила оптимистичком самоувереношћу, био прекидан дужим периодима индоленције и разочарања. Од тог првобитног ударца тражила је своју суштину која је тако дуго сакривена да је и сама заборавила ко је: супруга, глумица, сликарка, припадница међународног високог друштва, авантуристкиња, љубавница? Можда је њена суштина лежала закопана испод наслага јесењег сала и њеног чудног пролећњег бледила. Можда се и нека виша истина негде крила. Или нека велика трагедија. Мора да је некада била шармантна, привлачна, лепа, пожељна, највероватније и талентована и креативна. Где су сада те одлике? Мора да је имала много квалитета који би могли да баце светло на животе њена три мужа. Мора да је упознала сласт и да је зрачила задовољством, тамо на балтичким обалама. Њене некада плаве очи су сигурно изражавале жудњу али и обећавале задовољство. Где је нестала та светлост? Да ли је заувек угашена? Да ли су остале само жудња за славном прошлошћу и сјајном будућношћу?

Пошто је обим њене изолације и усамљености, њене беспомоћности, очајања и њеног несигурног јаловог живота почео да се открива, Сандра и ја смо постали свесни да је једино видљиво достигнуће њеног шесто- или седмомесечног боравка овде било њен драстичан губитак тежине.

Сада би та стварност, при покушају да разумемо друго људско биће, могла да изгледа исувише омаловажавајућа, небитна или понижавајућа. Признајем. Ипак, чињеница остаје. Било је истина. Били смо лични сведоци свега прошле године. Мрзовољна громада која је стигла претходне јесени отпутовала је у облику бледог испијеног костура, избледелог северног листа који се благо повија ка земљи на вечерњем поветарцу, олупина, одвојена од других, биће коме је понестало воље и жеље. То је, међутим, било најмање чудно у њеној причи.

10.

По причи Сењоре Долорес, Фрау Гудрун је током своје друге године боравка у Сан Мигуелу запослила младог мексичког столара да преуреди унутрашњост њеног студија. Игнацио је био висок и страшно мршав, са тамном, глатком кожом и фином, свиленкастом црном косом која му је падала на рамена. Његова дуга жилава стопала су изгледала више слободна него обувена у његовим браон мексичким сандалама. Његове необично дуге ћосаве руке су висиле са танких рамена и пружале се из рукава као тамни штапови, док су му панталоне биле сакупљене око струка.

Његова мршавост, како су се његови пријатељи у доњем граду присећали, је била извор приличног незадовољства. Игнацио је сањао о томе да буде тежак и дебео, као што би успешни људи требало да буду. Јер, Игнацио је, изнад свега, себе сматрао човеком будућности.

«Начо», како су сви звали младог столара, који је тада имао око 24 или 25 година, никада није био задовољам малим мексиканкама свог годишта. Међутим, његова урођена стидљивост и друштвене прилике су га увек спречавале да посети ма коју жену ван своје четврти Сан Мигуела, Сан Хуан де Диос. За њега су, као и за многе мексичке раднике, странкиње биле тајанствени недодирљиви предмети из Гринго света са севера. Ко би их могао разумети? Али Европљанке у Сан Мигуелу су биле подједнако чудне као и створења из свемира; можда испод своје чудне одеће нису чак ни биле праве жене које спавају са мушкарцима када им се прохте.

Глобализација је за веселе становнике Сан Мигуела означавала америчку технологију и нове апарате у огромној Вал-Март продавници. Означавала је богате странце. Означавала је америчку телевизију, теренска возила, супермаркете и кредитне картице. Међу мешанцима и Индиосима Сан Мигуела де Аљендеа, глобализација је створила људе који лако усвајају у непрестано траже модерне ствари. Све што је било ново било је симбол модерности кроз коју су ублажавали своју економску заосталост. Ако радници попут Нача нису могли да имају мобилне телефоне и интерактивну телевизију, бацали би се са завидљивим ентузијазмом на сваки нови концепт или идеју. Били су сиромашни али оптимисти. Будућност је припадала њима.

Висенте, који је редовно препричавао делиће градских новости, ми је рекао да је општепозната ствар међу Начовим пријатељима да столар већ годинама прича о својој жудњи за великом женом у коју би могао да «зарије зубе». Откад је тај нови, мастан израз, тако модеран и интернационалан, «орални секс», почео да се слободно употребљава у доњем граду, и након што је схватио његове пуне импликације, Начо је постао опседнут.

11.

«'То је права ствар за мене', рекао нам је. То би био обред – знате да је он већим делом Индиос», рекао је Винсенте. «Хранљиви обред његових дедова. Само никада није знао где да га потражи.»

Једног априлског поподнева док смо стајали на врадима и гледали како киша лије а муње севају изнад Сан Мигуела, Висенте ми је рекао на свој полу-шаљиви, полу-озбиљан начин да је Начо буквално схватио савет једног старог Отоми врача да би га женска течност угојила као теле у пролеће и припремила га за сјајну будућност. «Рекао је да би му то заокруглило руке и ноге, испунило му груди и леђа, и направило стомак.»

Е, па недодирљива Немица, Начо је сигурно мислио када ју је видео када је почео да јој кречи студио, је жена која би од њега могла да направи мушкарца. Ипак, ла Сењора је била попут Европе, била је богиња, недодирљива, нестварна, сам врхунац модерности. Била је удаљена, недостижна Европа. Нестваран свет, међутим, који је у његовој глави био ништа више од немачког фудбалског тима – и прошлост обележена ратовима и разарањем и глупи богати људи.

Отприлике у исто време, Сандра се једног дана сетила Гудрунине индискреције једном приликом на базену – сада већ пре три године, наводно тек што је њена веза са Начом требало да буде конзумирана. Никада није имала добре сексуалне везе, открила је, ни са мужевима нити са љубавницима. И нешто касније истог јутра рекла је, уз осмејак, да је њен столар, Начо, најсексепилнији човек кога је икада упознала.

Све у свему, близина привлачног младића, стидљивог, сујеверног и амбициозног човека будућности, и, како се испоставило, Европљанке гладне љубави и секса, покренули су ланчану реакцију која их је убрзо одвела у горњу спаваћу собу Гудрун Шмид фон Фелденштајн.

Ствар је изнова започињала сваке године пре Божића када би се Начо враћао из Хјустона, где је илегално одлазио са још десетак типова из Сан Мигуела, и завршавала се када се враћао у Тексас пет месеци касније.

У међувремену, Гудрунин живот се окретао наопачке. За њу више није било сунчаних јутара у Сан Мигуелу, није више било базена, ручкова у отвореним ресторанима или comidas са њеном познаницом, власницом хотела, није више било самосталних одлазака до цркве Ототонилко или куповине у фабрикама керамике у Долорес Хидалго, нити организованих излета до Гватемале. Музички фестивали и уметничке изложбе су пролазили незапажени. Према Сењори Долорес, то двоје данима једва да су напуштали спаваћу собу. А, рекла ми је, сигурно нису постављали ламперију на зидове.

12.

Што се тиче Нача, када би накратко изашао из куће, није се стидео да своје сензуалне доживљаје и задовољства повери својим пријатељима, тако да је из свега произашла чудна слика о четири месеца чисте, непатворене пожуде и разврата, модерна прича која је кружила међу Мексиканцима у доњем граду много пре него што је стигла до брдских области и постала мит Сан Мигуела.

Како да не попустим? Гудрун се сигурно питала касно ујутру и у подне, током дугих лењих вечери и током бескрајних ноћи. Ипак, сви знају да је тело моћно, битно и издржљивије него што обично мислимо. Под притиском задовољства може да се опире, опире, опире. То што је она искусила, закључио сам, сигурно је било најчистије, најпотпуније физичко задовољство које се може замислити.

Док се Начо сладио њеним телом, вероватно је лежала и сањарила, попустила дизгине својим најтајнијим жељама и пустила да јој све жудње и фантазије полуде ничим неспутане. Пронашла је рај који није постојао у Сан Мигуелу и узбуђење које није постојало у Европи у својој спаваћој соби, под Начовим жедним пољупцима.

Сусрет са Начом мора да је био сусрет њеног живота, судар комплементарних укуса, тела и душа. Ако су је раније запостављали због њене дебљине, Начо се купао у њој, прождирао је и растао, док је задовољно, весело, гледао како њено тело опада, попушта, повлачи се и смањује му се пред очима. А изгледало је да се и она радује свом пропадању.

Иако им је, како је причала Сењора Долорес, фрижидер увек био празан а Фрау Гудрун је никада није послала у куповину или затражила да јој нешто скува, за Нача је то била бескрајна фијеста. Те бутине попут шунке и стомак који се тресе и тешке груди су били храна за његову дуготрајну глад. Хранио се на Европљанки, хвалио се својим пријатељима. Изгледало је праведно, рекао је Висентеу, да добије снагу од њеног пропадања. Довољно да га држи још једну сезону у Тексасу. Довољно да издржава своју браћу и сестре и рођаке у планинама Мексика.

Када би се сезона завршавала а Грингоси одлазили у својим Фордовима и Лендроверима, а најтоплији дани у години тек требало да наиђу, цвеће је цветало у Сан Мигуелу а вода је поново жуборила у фонтани Гудрун Шмид фон Фелденштајн.

То је било време када је Начо, сада здраво опорављени Начо, дебео око струка, са рукама и ногама тајанствено попуњеним, образима свежим и обојеним, почињао да организује свој годишњи илегални прелазак преко Рио Гранде. Опет се осећао спремним за то. Будућност је била његова.

13.

«Када је отворила капију једва да сам могла да поверујем очима», рекла је Сандра док смо се враћали узбрдо након још једног пролећног ручка. «Увек је мршава када одлази, али овога пута била је ... била је потпуно пропала. Опустошена. Кост и кожа. Никада нећу заборавити њене очи. Буљила је у нас као да смо странци».

Тек када је протекао дан нашег пролећног ручка почињали смо да схватамо размену. Што је Начо постајао дебљи и јачи, Гудрун Шмид фон Фелденштајн је била тања и виткија. Након што се поново најео њене дебљине, овога пута ју је оставио да дрхти на рубу сопственог амбиса, потпуно невољну и беживотну.

Исцрпљена, крхка и бледа, али невероватно одлучна да се поново суочи са Европом, она је већ започела да се полако припрема за одлазак: торбе је требало спаковати и послати на Комо или у Провансу или Баварију – а требало је организовати и пролећни ручак.

Тога дана се у ваздуху осећао некакав дах коначности. Атмосфера одласка. Чак ни оног малог дебелог пса није нигде било. Замрачени салон је изгледао претрпан и неудобан. Таваница никада није била тако ниска. Слика Европе изнад камина је висила накриво. Када нас је након ритуалног аперитива потерала за дворишни сто, било је довољно да је погледамо да бисмо схватили сложеност људског постојања.

«И тако, прође још једна година», рече Гудрун суво. Благи осмех омаловажавања јој се неконтролисано појавио на угловима усана.

«Зимска сезона тако брзо прође», одговори Сандра.

«А ми смо годину дана старији», додаде Гудрун, гледајући бршљан који се пео уз задњи зид ограде.

«Јесте ли срећни што се враћате у Европу?» упита Сандра како би разбила тишину која је завладала.

«Ох», уздахну Гудрун, «све ово овде изгледа тако далеко ... али то је увек тако.»

Гудрунине безизражајне очи су изгледале као да посматрају свет из велике удаљености, као да је кроз измаглицу посматрала и своје и наше постојање. Постала је неуобичајено немарна у понашању. Само незнатни траг руменила испод пепељасте маске њеног лица је изгледа сакривао живу рационалност у којој чак није било потребе за утехом.

«Па, сезона је завршена ... поново», поновила је док нас је пратила преко дугачке стазе, попут водича у музеју који нејасно прстом показује цвеће и биљке са леве и десне стране.

У том тренутку њене очи су биле у халуцинаторној грозници, и говориле су, чинило се, тајним језиком дивљег и усамљеног људског срца. «Мислиш ли да ће све ово вечно да траје?»

Гајтера Стјуарта можете контактирати на GaitherStewart@libero.it

Превела/Translated by: Татјана Алексић/Tatjana Aleksić: taleksic@Eunet.yu