Овај чланак је написан као наставак прошломесечног чланка Делајте глобално

 

Извештај из Битке у Сијетлу

Аутора Мери Вајлдфајр

 

Децембар 1999

 

Отпутовала сам авионом у Смарагдни град са Вивијен Стокмен и делала глобално током једне славне и сјајне недеље. За почетак, желим да исправим утисак који можда имате ако сте гледали емисију од Немирима у Сијетлу на телевизији. У једном временском периоду, у уторак поподне, око 30 анархиста потпуно одевених у црне одоре које су сами дизајнирали (а можда и неколико агената провокатора?) исписивало је спрејем графите по зидовима и разбило доста прозора на продавницама. Полиција се није мешала, уместо тога је доѕволила представницима медија да снимају пуне котурове трака са извештајима о овом вандализму уопштено га називајући, иако не баш тачно, насиљем.

Не знам шта сте ви видели, али ми смо на локалној телевизији гледали пун сат времена овог извештаја од те ноћи, који чак није био прекидан рекламама (!). О, да, био је ту и један једини снимак са око 40 000 мирних, углавном синдикалних протенстаната који марширају, али у трајању од једне секунде. Извештај о вандализму је поново емитован наредних дана, иако се сам чин вандализма није поновио.

Да бисте разумели шта се догодило у Сијетлу, морате да знате да је тамо била и трећа група која није била поменута. Бројећи између 500 и 5000, то су били људи који су се ангажовали у ненасилној директној акцији. Сматрајући да ђе се делегати СТО-а померити корак напред у свом недемократском и деструктивном дневном реду, без обзира на то колико људи маршира, или колико су елоквентни њихови говори, ова група је намеравала да блокира све улазе у конгресни центар у коме је требало да се делегати састану. Активисти, углавном млади људи, укрстили су руке и повезали се у живи ланац који се пружао преко путева. Други су седели или стајали на путевима и преусмеравали саобраћај. На једној раскрсници, предузимљива група је развукла делове изнајмљене ограде преко самог пута. Убрзо се појавила полиција, у специјалној опреми за протесте.

Њихова секачка кљешта нису била адекватна сечење ланца, па је застој трајао сат или два. Делегати су почели да се појављују долазећи пешице, али им није био дозвољен прилаз. Церемонија отварања је одложена, а затим отказана. Нешто пре поднева, полиција је отворила паљбу испаљујући спреј, сузавац и гумене метке. Гурали су гомилу од раскрснице до раскрснице, али су ухапсили врло мало демонстраната. Човек поред мене, који је био прошао војни тренинг педесетих година, рекао ми је да се сузавац спушта ка тлу, па сам се полела на шести спрат паркинга-гараже, где сам била изнад њега и у исто време имала добар поглед. Те вечери је градоначелник прогласио ванредно стање, позвао националне јединице и државну полицију да буду ту следећег дана и прогласио центар града од педесет блокова Зоном без протеста.

Следећи дан, среда, био је јасан, скоро застрашујуће. Можда зато што је председник био у граду, јер у четвртак, по његовом одласку, полицијске трупе су се разредиле, повукле и опустиле. У среду нам је прво речено преко ТВ-а, да свако ко се нађе у Зони без Устава (ми смо је тако назвали), а ко нема пропусницу СТО-а или радно место у тој зони, може бити ухапшен. Поседовање гас-маске је проглашено прекршајем. На свакој раскрсници је био батаљон јединица реда или других полицијаца у опреми као за Рат звезда. Чули смо приче људи на које је бачен сузавац и без упозорења или провокације. Вивијен, која је напустила цркву у којој смо присуствовали конференцији о биотехнологији, чула је да не може да се тамо врати (пронашла је други пут до тамо). Била је то добра и садржајна конференција, али мени су често одвраћали пажњу призори које сам видела кроз прозор. У једном тренутку сам видела фалангу робо-капова који марширају, прелазећи раскрсницу у мом видокругу, а за њима око 25 моторцикала са ротирајућим плавим светлима и иза њих шест идентичних црних комбија са ротирајућим светлима, у чијем центру се кретало пар црних лимузина. Можда је то био председник; у сваком случају, мени је то била добра визуелна метафора за СТО: богатство, моћ и привилегија, окружене наоружаном силом, неопходном да их заштити од људи који замишљају да имају демократска права. Чињеница да сам то посматрала из цркве, само је појачала осећај да се налазим у полицијској држави. Сумњам да ће СТО икад поново покушати да се састане у граду који не може да хапси ради превенције и да користи праве метке; нити ће, после искуства са Сијетлом, неки град желети да их угости.

Горе-поменута конференција била је једна од најмање 45 таквих. Већина је одржана у црквама. Неке су се усредсредиле на ефекте глобализације у стилу СТО-а, на фармере, потрошаче, здравство, милитаризацију, права рада, околину, или женска питања. Вивијен и ја смо присуствовале једној са предавањима коју је организовао Међународни Форум о глобализацији, у петак увече и цео дан у суботу и она је покрила скоро све горе набројане области и представила предаваче и САД-а, Енглеске, Француске, Канаде, Мексика, Чилеа, Тајланда, Етиопије, Малезије, Гане, Нигерије, Филипина, Индије, Ладака (где год да се налази) и Бразила. МФГ је такође спонзорисао у четвртак увече расправу, која је могла да буде одлична прилика за све медије заинтересоване за оваква питања. Не чуди ме што још нисам чула да је то негде поменуто. Ралф Надер, Вендана Шива и Џон Кејвеноу су надмашили Јадгиш Багвати, Дејвида Ејрона из Трговинске коморе САД-а и Скота Милера из Проктор и Гембл-а. Било је четири или пет сакупљања фондова/концерата/забава. Најбољу којој смо присуствовали, организово је Савез за одрживе послове и животну околину, који је израстао из договора између Првих Земљиних заштитника животне средине. Њих је разбеснео потез Максам корпорације да посече црвену шуму Хедвотерс, као и радници челичане са синдикалним уговором са том истом компанијом Постојала је слободна, органски и локално узгајана шума, уз коју су ишле и неке паметне, духовите, критично спеване песме ругалице и одлична музика. Џим Хајтауер је говорио, али ја сам некакво више била импресионирана непланираним говором ветерана са трга Тијенанмен, који је сада живео у егзилу у Француској. Није говорио енглески, али момак из Француске уније је преводио његове речи које су се односиле на кинеску злоупотребу људи из синдиката и на потребу за међународном солидарношћу са њима.

Нас две, два планинара у публици, наравно, имала су тужне мисли о недостатку савеза између заштитника околине и УМВА код куће али можда, једног дана.

Дакле, јасно је да се у Сијетлу радило о много чему, а не само о протесту. Али мислим да још увек нисам пренела најважнију ствар која се тамо догодила. Једна књига коју сам читала, говорила је о потреби за глобализацијом-одоздо, да се супротстави стилу СТО-а, олигархијској глобализацији-одзго. Можда је та глобализација-одоздо, већ проклијала пре Сијетла, али цветање је почело тамо. Већина оних који су марширали и присутних на нашој конференцији, били су белци, на жалост то је контраст оној дивној етничкој разноликости које смо виђали по улицама и по аутобусима. Али било је и мало обојених, и разноликост људи из свих крајева света. Били су тамо и мала стара дама која изгледа као републиканка, млади хипи типови са зихернадлама и пробушеним обрвама, средњовечни грађевински радници и Азијати забринути за слободу Тибета и Тајвана, јер ће Кина вероватно бити примљена у СТО. Биле су присутне чак и Лезбијке Осветнице из Сијетла, које су марширале у топлесу (не, није било довољно топло за тако нешто) са паролама исписаним на телима (на једној је писало: Боље гола /нејкид/ него Најк, на леђима) и будуђи да је ово Западна обала, нико није био узнемирен због тога.

У петак увече, чули смо дивне вести, да се СТО разилази без икаквког постигнутог споразума. Ни један документ није потпиан; нису чак успели ни да организују пристојну забаву. Државни секретар САД-а, Мадлен Олбрајт је допутовала авионом да би се обратила скупу и вратила се у Вашингтон необављеног посла. Не могу сви ови неуспеси Новог светског поретка да се припишу протестантима. Делегати су стигли већ са дубоким поделама и делегати Трећег света су били уморни од навика најмоћнијих нација да се састају приватно да би разрадили детаље и онда их презентирали као готов документ пионима. У прошлости су били под притиском или подмићивани да би потисали. Очигледно, људи из Првог света су били арогантнији него икада и овог пута су представници малих земаља били сити свега. Желим да мислим да је звук хиљада демонстраната на улицама помогао да се ојача њихова одлучност. Каква иронија да смо ми, из земаља богатог света, зависили од делегата из Трећег света у представљању наших интереса. Каква иронија да покрет против безобзирног кретања ка биопиратству и патентирању самог живота долази из Африке. Најназаднија земља по овом питању, она чији грађани једу 90% биоинжењерских усева - јер их други људи широм света са успехом одбацују, су Сједињене Државе.

Вратили смо се авионом кући осећајући се као да смо посекли монструма. Али, уствари, нисмо; само смо зауставили његов напредак и бацили га у нокдаун. Сада морамо да позовемо вукове из правосуђа да га доврше док је још доле, или ће се подићи и сковати још лукавију стратегију. Предвиђам да ћемо за недељу дана или две, видети почетак велике офанзиве у јавном мњењу, потпуно скривене и професионално одрађене. Морамо сада да урадимо три ствари: да се боримо на бојном пољу медија; да променимо наше потрошачке шаблоне и учинимо их још више локалнима и једноставнима; и обрнуто, да померимо наше шаблоне комуникације даље ка глобалним. Потребно је да сви људи света раде заједно да бисмо заштитили нашу биолошку и културолошку различитост, која ће се кретати према универзалном сестринству-и-братству, чији смо дивљи, сладак укус Вивијен и ја осетиле у Сијетлу.

Мери Вајлдфајр је активна у питањима заштите околине на државном нивоу у Западној Вирџинији, али сматра да су међународна питања често важнија и да су питања социјалне правде неодвојива од питања заштите околине. Она, такође, сматра да је међународна солидарност која се осећала у Сијетлу изузетно узбудљива, али требало је да се деси и раније. Желела би да ради са или у Латинској Америци, али нема новаца за пут и тек је напола научила да говори шпански.

Мери Вајлдфајр можете контактирати на адреси:  mwildfire@hotmail.com

 Превела: Олга Ангеловска / Translated by: Olga Angelovska